О РОДИТЕЉСТВУ

Границе које постављају одрасли утичу на рушење дечјег интегритета Давна су времена у којима се за васпитање сматра неопходно поштовање реда, правила како би се омогућио телесни, емоционални и душевни склад код детета. Та правила су заправо границе које значе у свакој породици шта се сме, шта не сме радити, шта је друштвено прихватљиво понашање а које није. Те „границе“ унапред дефинишу шта је добро за дете шта не, иако не постоје докази који би то посведочили. Потребе за постављањем „граница“ јављају се у то време као важност постављања сопствених граница у односу на друге, што је на прво место показивање моћи. Према тумачењима Џаспер Јул, како би се поставиле „границе“ деци родитељи су добијали различите савете а они су се махом највише састојали из четири елемента: сложност, непопустљивост, последица и непристрасност. Сложност се тумачила као снага родитеља у односу на дете. Сматрало се да је најбитније да се родитељи слажу у постављању правила код деце. Свако искакање једног од род

Дечји развој много зависи од подршке коју добије од окружења. Знајући то често постављамо себи питања како дете подстицати и усмеравати га да развој дечији да несметано тече? Једно од првих правила подстицања детета може бити не ометати га, не прекидати дечју игру. Дете у игри конструише, реконструише, гради свој идентитет, путем игре комуницира и ствара симболе у игри. Зато не треба прекидати дечју игру већ одложити планиране обавезе док се један сегмент игре, дечија замисао не заврши.  Како одрасли најчешће виде игру?  Начин на који се на игру гледа је доста културолоши условљено. Избор играчака, као и начин на који се деци дозвољава да стварају зависе од културе. Игра за одраслог најчешће представља предах, разоноду, одмор и тиме одвајају рад од игре. Управо су то и разлози мањег учешћа одраслих од игре деце.  Значај игре за дете  Покушајмо сагледати колико је игра значајна за дете. Кроз игру: - деца стичу разна искуства - уче да решавају различите проблеме - уче да нешт

Навикли смо се на децу која су непосреда у комуникацији и слободна да искажу своја мишљења, без обзира на околности у којима се налазе. Постоје и она деца која су слободнија кући, а много стегнута, напета у условима ван куће. Разлог томе можемо тражити у предодређености да буду стидљива, наслеђеном темпераменту својих родитеља, али стидљивост може бити и условљена начинима како дете живи, стиловима васпитања, одрастању у стресним ситуацијама. Стидљивост може бити једна од фаза у одрастању а може потрајати и много дуже, зато је важно да родитељи адекватно реагују, јер стидљивост код детета може стварати проблеме током одрастања Понашање стидљиве деце одражава несигурност па се често млађа деца крију иза својих родитеља од непознатих, осамљују у игри, спуштају поглед, муцају, црвене.. Често родитељи заштићују децу, сматрајући да дете само не може решити проблем, па решавају уместо њих, што још више учвршћује ову особину код деце. Или, родитељи имају велика очекивања која деца

Једно од битних питања се поставља како се дете припрема за школу? Да ли је потребно да зна да чита и пише? Родитељи су у дилеми да ли је потребно са децом писати, читати, бројати или пустити да дете ужива у својој игри јер проживљава непоновљиво време - детињство. Ипак полазак у школу пред дете ставља одређене захтеве, па се треба добро припремити за њих. Сви ће се сложити да дете не мора да чита  и да пише али да треба да има развијене предчиталачке вештине (добро развијен говор, уочавање видљивих детаља, повезивање речи са сликом, да зна како се држи књига, окрећу странице, препознаје слова и зна да она дају реч која означава предмете, разликује гласове у речи, повезује слова са гласом итд). Такође треба развијати жељу за усвајањем нових знања, а најбољи је начин је кроз игру. Свакодневним играма код деце се продубљује пажња, разумевање , подстиче процес мишљења. Од начина на који са децом играмо, зависи колико ће деца развити своје капацитете и креативност.