Шта чинимо лоше за интегритет наше деце ?

Границе које постављају одрасли утичу на рушење дечјег интегритета

Давна су времена у којима се за васпитање сматра неопходно поштовање реда, правила како би се омогућио телесни, емоционални и душевни склад код детета. Та правила су заправо границе које значе у свакој породици шта се сме, шта не сме радити, шта је друштвено прихватљиво понашање а које није. Те „границе“ унапред дефинишу шта је добро за дете шта не, иако не постоје докази који би то посведочили. Потребе за постављањем „граница“ јављају се у то време као важност постављања сопствених граница у односу на друге, што је на прво место показивање моћи. Према тумачењима Џаспер Јул, како би се поставиле „границе“ деци родитељи су добијали различите савете а они су се махом највише састојали из четири елемента: сложност, непопустљивост, последица и непристрасност.

Сложност се тумачила као снага родитеља у односу на дете. Сматрало се да је најбитније да се родитељи слажу у постављању правила код деце. Свако искакање једног од родитеља у односу на мишљење и поступке другог сматрао се да утиче погрешно на дете, јер ће дете сматрати родитеље слабим над захтевима које дете поставља, па је ауторитет једног од родитеља „падао у воду“. Чешће су очеви били строжији и захтевали поштовање правила, а мајке у случају физичког кажњавања биле брижније и притицале у помоћ деци, али никад не доводећи у питање ставове у васпитавању. Све то није могло добро утицати на ментално здарвље детета.

Непопустљивост или строгост доприноси челичању моћи одраслог над  дететом. Тада је важило правило „једном речено НЕ, је недопустиво НЕ!“. Када је недовољна сложност у васпитању детета, наступила би строгост.

А када дете не прихвата и даље родитељске „границе“, дете мора као последицу добити казну. Казне су могле бити физичко насиље или органичавање властите слободе (у избору, кретању..). Родитељи би правдали своје поступке речима „ти си крив“, „не разумеш схватићеш кад порастеш“, „мораш научити да слушаш старије“ и стављали себе као важног за доношење одлуке речима „ја сам родитељ, ја знам шта је за тебе најбоље“. Након казне следила су и помирења, а деца у жељи да не покваре однос са својим родитељима, настављали су у дружењу са родитељима иако нису разговарали о протеклом сукобу.

И једна од веома важних елемената традиционалног васпитавања била је непристрасност односно праведан однос према насталом проблему. Родитељи су очекивали од деце да признају да нису били у праву, па би након тога „добијали своју казну“, што се и није сматрало злостављањем већ праведним поступањем према начињеној „грешци коју је дете починило“.  Како би родитељи показали да су праведни и у другим ситуацијама они су поступали једнако према свој деци. Деци би куповали једнаке ствари: одећу, обућу, исти школски прибор.. не размишљајући да ли је то заиста потебно детету. Такви поступци родитеља мање су чинили деци срећним и уваженим.

Нажаност, велики је број породица која примењује традиционалне методе васпитања, које руше дечју вољу, потребе за кретањем, истраживањем, доношењем одлуке, другачијим избором у односу на избор одраслих што утиче на стварање лоше слике о себи. Дете схваћено као непослушно, сматра себе мање вредним, осећа се усамљено и несхваћено, са мање самопоуздања и све то лоше утиче на развој самосвести и грађење сопственог интегритета.

Дете гради интегритет прилагођавањем и потребом да се развија како оно жели

Питање о коме размишљамо тиче се дететовог прилагођавања на настали проблем, ситуацију. Често за децу кажемо да не поступају по нашим уверењима, сматрајући их несарадљивим. Заправо деца се понашају у складу са нашим емоцијама. Ако је дете непожељно неће желети да буде у нашем друштву , ако дете не слушамо неће нам више причати, ако га кажњавамо он ће се самокажњавати, ако имамо других обавеза и не можемо му посветити пуну пажњу оно ће наћи начин забавити се... списак оваквог реаговања детета може бити дуг.

И у савременом добу можемо слушати о традиционалним нормама. И данас постоји полемика како мајке треба да реагују када успављују бебе, да ли треба реаговати на сваки плач детета или га оставити само да плаче и само да се смири? Мајке које нису слушале савете из давнина, реаговале су на дететов плач, сукобиле се са друштвеним нормама разумејући потребу детета за нежношћу и близином. Њихова деца свој интегритет почињу да граде још од тада. Мајке које су слушале традиционалне норме не прилазећи својој деци, пуштајући да плачу, „продужавајући време недоласка до детета“ нису одговарале на дечје потребе и тиме су утицале лоше на интегритет свог детета. Такође нам је познат израз „немој да га навикнеш на руке“, који дословно води у непоштовање потреба за нежношћу, бригом, љубављу и доводи до грађења хладнијег детета коме није од битног значаја родитељ, што има за последицу да се беба не радује много родитељу. Маме које су оствариле близак однос са својом децом, могле су да се одвоје на краће или дуже од своје деце и тиме „имале би време за себе“. Али потребе детета су остајале незадовољене. Код такве деце мајке су имале „мањи ауторитет“, деца су показивала мању афективну везаност па касније и нису желела договоре са својим родитељима већ су желела упорно сама да заврше започете радње. Родитељи су морали у тим ситуацијама да покушавају да намећу правила, која не би дете поштовало.

Честа је ситуација, у којој се прилагођавају деца, када сретнемо пријатеља којег нисмо дуго видели, започенемо дуже разговоре, заузети смо око спремања ручка или нам је дошао неки пријатељ у госте. У тим ситуацијама по Џаспер Јулу девет од десет детета сарађује. Односно, налази начин да се забави како не би своје родитеље ометао, па се провлачи испод стола, тражи играчке, копа по песку, шљапка по барицама, скаче са табуреа... а ми његову реакцију видимо као несарадњу јер се оно „непримерено“ понаша.. заокупљени обавезама обично им допустимо да раде то што раде. У мањем броју случајева реагујемо кажњавањем детета, али се често догоди да дете описујемо „немогућим“. На тај начин деца нам показују да они умеју да се снађу сами и да се прилагоде, што је важно за грађење интегритета.

Један од примерa сарадње детета често је видљив у вртићу. Када мама доводи дете у првом периоду адаптације дете реагује бурно. Заправо,  дете сарађује са мајком увиђајући њену узнемиреност поласком детета у вртић, копира реакције своје маме увиђајући да нешто није у реду. Дете осећа што осећа родитељ, разуме и сарађује са емоцијама родитеља, па је његова реакција условљена њима.Свега једно дете од десет детета се развија онако како жели, сходно датим тренуцима на начин на који оно хоће. То дете се заложило за себе и развој свог интегритета, јер је њему омогућно да своју снагу развија.

Када дете показује знаке непоштовања себе, превише послушно, не наметајући своја правила или аутодеструктино понашање, показује да нешто није у реду. Улога одраслог је да одгонетне разлоге таквог понашања и покуша да помогне детету. Нажаност, за такво понашање детета одговорни смо ми одрасли дајући детету лош пример својим властитим понашањем, одговарајајући казнама и забранама сваку дечју вољу да нешто проба и покаже, захтевима да послуша родитеља по сваку цену иако то „и није најбоље за њега у том тренутку“. Суштински љубав и поверење у дечје снаге може променити дечји положај и допринети да почне да верује дете у себе. Та истинска борба љубави и испуњавања дечјих потреба је кључна у грађењу дететовог интегритета.

Ниво самосвети је предуслов стабилног детета

Самосвет је стуб наше психолошке егзистенције. Она представља начин на који се носимо са свакидашњим ситуацијама, наш доживљај онога што јесмо и како схватамо и реагујемо.

Често се дешава да деца престану да цртају, говорећи да не воле то да раде.  Разлог томе је ниска самосвет, слика коју дете има о себи. Таквој деци обично је друго дете или група деце говорила да му је „ружан“ цртеж, наметала се да црта другу бољи или  „жврљала“ га. Деца се најчешће не умеју заузети за себе, одбранити речима „мени се свиђа мој цртеж“, „нацртао сам свог диносауруса, овако он изгледа“, већ најчешће буду деструктивна и аутодеструктивна.

Али, несумљиво је најважније за развој самосвести, утицај одраслих на дете, заправо како дете види најважнија особа у његовом животу и како га потврђује. На другом месту је за дете важно  како га доживљавају, да је другима вредан онакав какав јесте. Жеља да дете види најближи, родитељ, и да га потврђује важни су када дете учи да хода усклицима родитеља, када почиње само да се храни похвалама, када учи да вози бицикл одушевљењем родитеља, када дете убере цвет мами загрљајем... Сваки дечји корак родитељ мора да прати. Понекад родитељи сматрају да су то небитни тренуци, наспрам животно важних догађаја у њиховим животима. Заправо ти мали кораци у дечјем развоју су кључни за развој самосвести, зато родитељи немојте заборавити најбитније тренутке и радости поделити са дететом, они значе детету самом и односу који се гради међу вама.

by Anna